„Onako kako EU nalaže: Transparentnost…“ – kaže u svojoj objavi Ministarstvo zaštite životne sredine? Igrom reči želi da se predstavi kao kooperativan i transparentan partner. Priča je, međutim, potpuno drugačija. Transparentnost organa javne uprave nije nešto što „zahteva EU“. To je osnovno i ustavno pravo građana i jedan od temelja svake pravne države. To nije nešto čime institucija treba posebno da se hvali, već se podrazumeva i ne dovodi u pitanje!
Još gore, Ministarstvo pokazuje zapanjujuće, gotovo epsko nepoznavanje materije. Bernsku konvenciju o zaštiti divlje flore i faune nije donela Evropska unija. Konvencija je usvojena u okviru Saveta Evrope (1979. godine u gradu Bernu), čiji je Srbija član. Konvencija okuplja mnogo širi krug ugovornih strana, države članice EU, kao i one koje nisu članice EU, čak i pojedine države van Evrope. Dakle, Evropska unija jeste jedna od ugovornih strana Bernske konvencije, ali ona nije „konvencija Evropske unije“ i nema šta da “nalaže” o tome.
15.08.2026, Fejsbuk stranica:
Ali, da ostavimo te igrokaze po strani i vratimo se suštini. Ministarstvo pokušava da manipulacijama u svojim objavama, kao i mnogo puta do sada, sakrije činjenicu da postoje ozbiljni navodi i dokazi o mogućem kršenju odredaba Bernske konvencije, kao i o problemima u ostvarivanju prava javnosti da učestvuje u donošenju odluka u pitanjima zaštite životne sredine. I ZATO su predstavnici Stalnog komiteta Bernske konvencije došli!
Da pojednostavimo. Srbija je potpisnica Bernske konvencije o zaštiti divlje flore i faune i staništa, a usvajanjem Zakona o njenom potvrđivanju ona je postala deo našeg pravnog sistema. Ova Konvencija nije nekakav „načelan“ dokument. Ona sadrži konkretne obaveze država, uključujući zaštitu konkretnih vrsta navedenih u njenim aneksima i njihovih staništa.
Godine 2022. podneta je žalba sa dokazima o mogućem kršenju odredaba Konvencije i domaćih propisa. Od tada je bilo više dopuna žalbe, a njen status je sa „stand by“ podignut na „possible case“. Dakle, žalba nije odbačena, već podignuta na viši nivo!
E, zato su predstavnici Stalnog komiteta Bernske konvencije došli, da se uvere šta se na terenu dešava, a ne da bi proveravali koliko je Ministarstvo transparentno i koliko dobro piše na društvenim mrežama!
I šta su videli?
Tokom posete predstavnici Ministarstva su se više ponašali kao neko ko pokušava da pronađe alibi za ono što se godinama dešava na terenu: za nepostupanje, nedovoljnu kontrolu, ignorisanje propisa, javašluk i posledice koje takav odnos institucija proizvodi, što sve ukazuje na ozbiljno pitanje odgovornosti institucija, sukoba interesa i moguće korupcije na svim nivoima. Ministarstvo sada pokušava da sve svede na pojedinačne „incidente“. Postoji neka ugrožena vrsta pa ćemo zaštititi nju. Postoji jedno gnezdo pa ćemo primeniti preventivne i kompenzacijske mere. Postoji potočni rak, pa ćemo formirati radnu grupu!
Ne. Na to nećemo pristati!
Poznata je taktika da kada želite da se problem razvodnji, formirate radnu grupu sa mnogo članova, pa se onda grupa bavi sama sobom dok problemi na terenu rastu. Ovde je ugroženo mnogo više od jednog gnezda strogo zaštićene ptice ili jednog potočnog raka. Ovde je ugrožena budućnost čitavog jednog kraja i istočne Srbije.
Aktivnostima koje se već izvode i onima koje se planiraju, bez odgovarajuće kontrole i sprovođenja svih propisanih procedura, dolazi do devastacije prirodnih vrednosti koje se ne mogu obnoviti decenijama, a neke ni vekovima. Svedoci smo toga širom Srbije, zar ne?!
Do sada nismo još uvek imali javni uvid, pa ni mogućnost da dostavljamo primedbe na Prostorni plan područja posebne namene „Čoka Rakita“. Nije bilo ni javne rasprave. Nismo videli Izveštaj o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu za taj plan.
Studija procene uticaja na životnu sredinu za konkretan projekat nije ni započeta, a radi se o procesu koji mora da bude ozbiljan, stručan, uz učešće zainteresovane javnosti, i taj proces traje dugo vremena. Istovremeno se najavljuje otvaranje rudnika već 2027. godine?
Kako? Na osnovu čega?
Postoji još jedna važna stvar o kojoj se malo govori. Zakon o zaštiti prirode poznaje pravni mehanizam „ocena prihvatljivosti“ (član 10), koji treba da obezbedi stručnu i nezavisnu procenu da li su planovi i projekti uopšte prihvatljivi za ekološki značajna područja, odnosno da li oni ugrožavaju one vrednosti zbog kojih su ta područja značajna. Godinama ova „ocena“ postoji u Zakonu, a ključni podzakonski okvir potreban za njegovu punu primenu nije uspostavljen?! Na Homolju danas imamo područja koja su već prepoznata kao deo ekološke mreže ili su potencijalno njen deo. A imamo i Nacionalni park u postupku proglašenja – Kučaj Beljanica!
O tome treba da izveštava Ministarstvo, zašto ne radi svoj posao, umesto što se slika i piše nebuloze za društvene mreže.
Sve ovo, nažalost, svi mi znamo već mnogo dugo. Samo nas Ministarstvo svojim „kreativno-glupim“ saopštenjima svaki put iznova podseti na jednu ozbiljnu stvar, da se ponaša kao da nije organ javne uprave koji treba da štiti interese građana i prirodu, već neko ko treba da štiti interese kompanija i pojedinaca, na svaki način.
Zbog očigledne nezainteresovanosti i nesposobnosti da javna uprava dosledno sprovodi zakone u interesu građana zahtevamo:
– momentalno zaustavljanje svih istražnih radova koji se izvode bez poštovanja svih potrebnih uslova, propisa i bez ikakve kontrole;
– povlačenje Dundee Precious Metals i drugih kompanija sa naših planina;
– zaustavljanje svih spornih projekata do izbora, nakon kojih legitimna javna uprava mora da otvori ozbiljnu javnu raspravu, uz puno poštovanje interesa lokalne zajednice, o tome u kom pravcu treba da se razvijaju Homolje i istočna Srbija.
Jer mi ne govorimo samo o pojedinačnim slučajevima ugrožavanja jedinki ugroženih vrsta. Govorimo o vodi, najvažnijem uslovu života, o čitavoj mreži živog sveta od koje direktno zavisi zdrava i održiva budućnost ovog kraja.
RIS Rendžeri istočne Srbije
