Ovo nije samo primer lošeg rada institucija, ovo je prikaz njihovog faktičkog nepostojanja tamo gde bi morale da budu najjače: kad se brani voda, prostor i javni interes. U nastavku je samo jedan isečak onoga što se dešava na terenu, ali sasvim dovoljan da se razume šira slika, a to je da sistem ne štiti prirodu i ljude, on prosto radi za interese kompanija i pojedinaca.
1. Voda
Od samog početka istraživanja i bušenja koje na Homolju sprovodi Dandi bilo je jasno da je voda jedan od najugroženijih i najvažnijih resursa ovog područja. Zato smo joj posvetili posebnu pažnju.
U proleće 2023. otkrili smo pumpe u podnožju Čoka Rakita, sa južne strane, a potom i na drugim lokacijama. Uvidom u do tada izdate Uslove Zavoda za zaštitu prirode Srbije utvrdili smo da kompanija nije imala dozvole za ono što je radila, odnosno da joj je, između ostalog, bilo izričito zabranjeno: pregrađivanje potoka, menjanje morfologije obala, crpljenje vode.
2. Prve prijave i reakcija policije
Na osnovu tih saznanja odveli smo policiju na dve lokacije: ispod Čoka Rakita i na Crnu reku, u okviru licence „Pešter jug“. Sam policijski postupak bio je veoma traljav i bez pravnih posledica, pa smo bili primorani da nastavimo sa ometanjem nelegalnih radnji na svaki mogući način, pre svega direktnom akcijom i gašenjem pumpi kojima se krše sve propisane norme.
3. Prijava geologa i ključni dokaz
Ubrzo nas je geolog kompanije prijavio policiji za ometanje. To je, zapravo, bio trenutak koji smo čekali. Ponovo smo doveli policiju na lice mesta, ispod Čoke. Sa uključenim kamerama snimili smo trenutak kada je geolog policajcu otvoreno potvrdio da su pumpe njihove, da su oni pregradili potok i da iz tog potoka crpe vodu za svoje bušotine. Na licu mesta smo policajcu naglas pročitali Uslove ZZPS koji su na taj način kršili.
4. Demanti kompanije i „novi uslovi“ Zavoda
Nekoliko dana nakon tog događaja, u novinama je izašao demanti kompanije (jedini otkad traje cela ova priča). U njemu su tvrdili da ne „kradu“ vodu, da za sve što rade imaju dozvole i da im je crpljenje vode dozvoljeno po novim uslovima koje je izdao ZZPS. Na prvi pogled, izgledalo je kao da sve rade „legalno“. Međutim, iskustvo iz borbe protiv mini hidroelektrana podsetilo nas je na ključnu stvar: Zavod za zaštitu prirode nije nadležan i samim tim nije mogao da izdaje vodna akta. Uslovi nisu dovoljni!
5. Provera kod nadležnih za vode
Obratili smo se „Srbijavodama“ i Direkciji za vode Republike Srbije sa zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja: da li su, i koja tačno vodna akta, izdali podružnicama Dundeeja na svim licencama u Homolju.
Odgovor koji smo dobili bio je jasan: izdata su vodna akta samo za pijezometre, i to isključivo za merenje nivoa i protoka podzemnih i površinskih voda na potocima Lipa, Valja Saka, Bigar i Jagnjilo. Drugim rečima – dozvole postoje samo za merenje, ne i za crpljenje vode za bušotine.
6. Zašto su „novi uslovi“ ZZPS postali alibi kompaniji?
U novim uslovima koje je ZZPS izdao, na osnovu toga što je kompanija pomerila granice licence izvan Nacionalnog parka Kučaj-Beljanica (suprotno ranijim uslovima), Zavod je dao uslove za crpljenje vode na lokacijama koje je kompanija označila u Projektu. Međutim, na kraju tih uslova nalazi se jasna klauzula: „Rešenje ZZPS ne oslobađa tražioca obaveze da pribavi sve ostale potrebne dozvole od nadležnih organa“ – što uključuje i vodna akta.
Kada smo ZZPS direktno pitali: da li su „Srbijavode“ i Direkcija za vode jedini ovlašćeni za izdavanje vodnih akata, njihov odgovor je bio potvrdan. I tu dolazimo do suštine problema.
7. Alibi bez dozvola
Šta se u stvari desilo?
-
- ZZPS je novim uslovima „omogućio“ kompaniji da pred policijom i javnošću „maše“ Rešenjem o uslovima kao „dokazom“ da ima pravo da crpi vodu.
-
- Istovremeno, jedini nadležni organi za izdavanje vodnih akata, Direkcija za vode i „Srbijavode“ nisu izdali vodnu dozvolu za crpljenje vode za istražne radove.
Dakle, kompanija se poziva na uslove Zavoda, ali bez ključnih vodnih akata. Još mnogo gore, na terenu se izvode crpljenje vode i pregradnja potoka, narušava se biodiverzitet i ne poštuju se čak ni ti uslovi Zavoda, a kamoli da postoje uredno izdata vodna akta. Za sve to imamo jasnu, dokumentovanu evidenciju.
Čitav postupak je pravno i suštinski sporan, neusaglašen i ostavlja utisak sistema u kome kompanije prolaze bez ikakvih posledica za svoje aktivnosti. Vodna inspekcija, inspekcija za zaštitu životne sredine i policija intervenisale su, po prijavi, na terenu, ali bez pravnog epiloga koji bi doveo do sankcionisanja uočenih nelegalnih aktivnosti.
U vezi sa ovim događajima podnete su i krivične prijave nadležnom Osnovnom javnom tužilaštvu u Petrovcu na Mlavi. Tužilaštvo (tadašnji postupajući tužilac Vladanka Pantić) odbacilo je sve podnete prijave. Na terenu su, u različitim fazama događaja, postupali sledeći predstavnici nadležnih službi: geolozi kompanije Dragan Milošević i Mladen Zdravković (Zdravković je bio prisutan prilikom izlivanja isplake u Dumitrov potok); vodni inspektor Nenad Milutinović; republički inspektor za zaštitu životne sredine Goran Zbiljić.
Mi pamtimo imena institucija i ljudi koji su u ovim procesima učestvovali u svojstvu nosilaca javnih funkcija. Ovo nije samo „tehničko pitanje dozvola“, radi se o odgovornosti prema vodi, prema Homolju i prema zajednicama koje ovde žive.
